ŠII TAKE - SHIITAKE

Lentinula edodes

Lentinus edodes je latinsko ime pečurke, nadaleko poznate kao šii take (shii - hrast i take - pečurka). Tako je zovu u Japanu, dok je u Kini poznata kao ko-ko ili hoag-ko. Šii take je samonikla u Japanu, Kini i drugim azijskim zemljama sa umerenom klimom.

Njena upotreba seže daleko u prošlost, kako u ishrani , tako i u lekovite svrhe. Japanci je zovu eliksirom života i koriste je svakodnevno u ishrani svežu, kao salatu ili kuvanu u jelima i čaju. U Japanu se od nje pravi šii take vino i šitake kola.

Zbog svoje lekovitosti, 80-tih godina dvadesetog veka šii take je prihvaćena i u zvaničnoj medicini u Japanu. Istraživanjem njene lekovitosti bave se naučnici, ne samo na Orijentu, nego i u Americi i Evropi. Uz to, šii take je u svetu najviše uzgajana gljiva, odmah iza šampinjona.

Šii take sadrži proteine, lipide, ugljene hidrate, minerale, pre svega kalcijum, fosfor, gvožđe, bakar, magnezijum, cink, mangan i drugo. Sadrži vitamine B2 i C, kao i ergosterol, provitamin vitamina D.

Micelijum sadrži 30 enzima i 10 aminokiselina, a zrela gljiva sve esencijalne aminokiseline u optimalnom odnosu.

Lekovitost ove gljive potiče pre svega od sadržaja polisaharida, među kojima je najdelotvorniji lentinan, to je dokazano u ispitivanjima kako na životinjama, tako i na ljudima. Pomaže kod tumora debelog creva, jetre, dojke i pluća. Ne deluje direktno na tumor, ali u organizmu stimuliše produkciju intrleukina 1 i 2, koji dalje, složenim hemijskim procesima stimulišu stvaranje makrofaga, prirodnih ćelija - ubica tumora. Do takvih zaključaka došao je profesor Goro Chihara, sa japanskog nacionalnog instituta za rak. On je posvetio veliki deo svojih istraživanja proučavanju lekovitosti ove gljive. U njegovim, ali i u radovima drugih stručnjaka, pominju se i druga dejstva na poboljšanje zdravlja.

Povećanje imuniteta organizma je drugi značajan kvalitet ove gljive. Ona stimuliše produkciju interferona u našem organizmu. Korišćenjem 9gr suve šitake dnevno, snižava se holesterol za 15% u roku od 7 dana. Takođe stimuliše stvaranje antitela na hepatitis B, a u kombinaciji sa drugim gljivama može da reguliše nivo triglicerida u jetri.

Antibakterijski i antivirusni efekat šii take ogleda se u sposobnosti lentinana da stimuliše imunitet domaćina na neke bakterije otporne na antibiotike. Deluje i kod prouzrokovača tuberkuloze Mycobacterium tuberculosis, koji je otporan na tuberkulostatike. Povećava otpornost na bakteriju Listeria monocitogenes, koju prenose krpelji, a može da ugrozi život. Antivirusni efekat je dokazala u lečenju herpes simplex-a, ali i kao pomoćno sredstvo kod lečenja HIV virusa u kombinaciji sa lekom AZT, zatim kod virusnog encefalitisa, adenovirusa tipa 12, gde učestvuju i drugi lekoviti sastojci ove gljive.

Kao preventiva i za poboljšanje stanja organizma, šii take je veoma značajna za jačanje imuniteta kod osoba koje su iscrpljene poslom, kod hroničnog zamora i groznice.

Od micelija i cele gljive za kliničku upotrebu prave se farmaceutski preparati u obliku injekcija, tableta, sirupa i tonika. Uobičajena doza kao preventiva je 0,5 do 1gr suve gljive dnevno.

Šitake pripada grupi delikatesnih jestivih gljiva zbog svog egzotičnog mirisa i ukusa, ali kod nekih ljudi može izazvati alergiju, koja se povlači nakon prestanka konzumiranja gljive. Kod uzgajivača ove gljive mogu se pojaviti problemi sa kožom, kao i reakcije na spore, kada se uzgaja u zatvorenom prostoru.

Šii take se uspešno uzgaja i u našoj zemlji i može se naći u prodavnicama zdrave hrane.

Ova gljiva je obavezna namirnica u makrobiotičkoj ishrani. Čaj od nje, prema japanskom makrobiotičaru Mičio Kušiju, priprema se na sledeći nacin: potopi se jedan šešir šitake gljive u dve šolje vode na jedan sat. Zatim se iseče i malo posoli, pa se kuva 20 minuta. Čaj se procedi i pije po pola kafene šoljice odjednom. Dršku ne treba odbaciti - nasečena se može dodati u jelo kao začin.

 

PUHARA

Langermania gigantea

Jesen je godišnje doba koje obiluje najvećim brojem vrsta pečuraka. Šarene se šume, livade i proplanci. Kišna jesen nam donosi gljive iz porodice Lycoperdaceae. Bele se po livadama, proplancima i svetlim šumama, na mestima gde ima sirovog humusa.

Ovoj porodici pripada i Langermania gigantea, velika puhara. To je jedna od najvećih gljiva uopšte, loptastog je oblika, prečnika i više od 50cm, a težina joj može biti i preko 10kg.

Pored toga što je dobra za jelo, zbog visoke vrednosti belančevina, koje sadrži, ona ima i neka lekovita svojstva. Sadrži aminokiseline, ureu, ergosterol (provitamin vitamina"D"), masti i materiju nazvanu kalvacin (calvatin), koja je u eksperimentima na miševima pokazala antitumorna svojstva.

Zrele spore predstavljaju sirovi antibiotik. Imaju svojstvo da, ako se stave na otvorenu ranu, zaustave krvarenje. Takođe se stavljaju i na žive rane da bi se zaustavila ili sprečila infekcija. Proces zarastanja je veoma brz, a ožiljak gotovo zanemarljiv. Ovo svojstvo je u narodu poznato od davnina, naročito u pasivnim krajevima i planinskim zabitima. Najčešće su seljaci na ovaj način lečili rane kod stoke. Postoje dokumenti da su vojnici tokom I svetskog rata takođe koristili ovaj prah za dezinfekciju i zarastanje rana.

Obzirom na svoje antibiotsko svojstvo, ovaj se prah koristio i kod bakterijskih oboljenja grla i nosa. Na poseban način, od njega se priprema i čaj. Novija medicinska istraživanja u svetu su dokazala da je ovaj prah prirodni antibiotik koji deluje takođe i na bakterije koje izazivaju upalu pluća i na neke od bakterija koje su izazivači upale mokraćnih puteva.

U saradnji sa Centralnom apotekom Kliničkog centra Srbije, gde je napravljen 20% dekokt puhare i Naučnim Institutom za veterinarstvo Srbije, izvršeno je ispitivanje antibakterijskog dejstva dekokta puhare (Langermania gigantea). Na krvni agar zasejana je kultura Staphylococcus aureus izolovana iz mleka krave sa znacima kliničkog mastita. Na kulturu je nanesen filter papir natopljen dekoktom puhare. Posle inkubacije utvrđena je zona inhibicije rasta Staphylococcus aureus

JESTIVOST

S ukusom na teleći mozak, najukusnija među svim puharama. Treba samo paziti da joj je meso još jedro i belo (da nije počelo da žuti). Koristi se u celini, samo se opna oljušti

 

BUKOVAČA

Pleurotus ostreatus

Bukovača, jedna je od onih izuzetno ukusnih gljiva koje možemo naći samonikle u prirodi, ali ih možemo i vrlo uspešno uzgajati. U svetu je poznata pod imenom šumska ostriga.

Tokom zime je ugrožen naš imuni sistem. Javljaju se anemije, povišen holesterol i trigliceridi, lumbago i ukočenost udova. Priroda nam baš u pravo vreme poklanja gljivu koja će nam kao dijetetski dodatak pomoći da ublažimo ili otklonimo ove tegobe. To je naravno, bukovača.

 

Ona sadrži sve esencijalne amniokiseline, sa izuzekom triptofana, zatim vitamine: B1, B2, B5, B6, B7, vitamin P i mnoge minerale. Proteini iz bukovače su po svom sastavu vrlo slični životinjskim. Pored toga sadrži i veliki procenat ugljenih hidrata i samo oko 4% masti.

Glavni nosioci lekovitosti kod pečuraka su složeni šećeri - polisaharidi. Među njima, najvažniji je Beta 1,3/1-6-glukan, koji se nalazi i u bukovači. On pomaže snižavanju nivoa holesterola i triglicerida u serumu. Ako se osušena bukovača dodaje u količini 4% ukupnoj dnevnoj ishrani, nivo holesterola će za dva meseca opasti za 65-80% 

Antitumorna aktivnost ovog Beta-glukana je izuzetno snažna. Ona se ispoljava na zaustavljanju rasta tumora, bilo da se gljiva kao takva konzumira ili da se koristi ekstrakt, tj. preparat u kome je sadržan ovaj polisaharid. Doze od 0,1 mg/kg do 0,2mg/kg Beta-glukana pokazuju izuzetno značajan efekat inhibicije tumora (Yoshioka 1984,National Cancer Research Institute, Tokyo Japan).

Stimulacija imunog sistema posredstvom Beta-glukana u sprezi sa određenom terapijom znatno skraćuje vreme bolesti i daje mnogo veće šanse za oporavak.

U Kini, gde je opisana još u Dinastiji Sung (420-479), koristi se za ublažavanje bolova i relaksaciju mišića. Pored toga, upotrebljava se i u lečenju lumbaga, ukočenosti ekstremiteta i tetiva, kao i za lečenje loše cirkulacije (Yang&Jong 1989.). Preporučena doza za lečenje je 3-9gr suve bukovače u toku dana.

Na kraju, može se zaključiti da je bukovača dragocena gljiva za ishranu i kao pomoćno lekovito sredstvo za određene bolesti. Bilo da koristite onu koja je uzgojena ili da uživajući u prirodi idete sami u potragu za šumskom ostrigom, svakako ćete za sebe uraditi najbolje.

Priprema

Najukusniji deo bukovače je šešir, koji kao šnicla, spremljen na različite načine veoma podseća na meso, tako da nije čudo što neki ukus ove gljive porede sa ukusom ćuretine. Takođe, impresionira i njena solidna konzistencija zbog čega se sjajno pokazala u mariniranju, naročito mlađi primerci. Bukovača nije gljiva koju možete pripremati na mnogo načina, kao šampinjone, na primer. S druge strane, njen izvrstan ukus lako dolazi do izražaja i u najjednostavnijim receptima kao što su ova dva.

Pržene bukovače

Za četiri osobe nam treba 1,2 kg bukovača, 1 dl ulja i so.

Šešire kratko pržimo u vrelom ulju dok ne porumene, ocedimo ih, pa tek onda posolimo. Služimo ih vruće, uz neki od sledećih priloga: bareni karfiol ili krompir, spanać, pirinač. Salata je zelena ili slatki kupus, preliv po ukusu, a izuzetno, vino može da bude i crno.

Bukovače spremljene na kineski način

Osnovna filozofija ovakvog spremanja hrane jeste sitno sečenje namirnica. Kad se radi o bukovači, treba je seći na tanke rezance, popreko na pravac rasta njenog šešira. Za četiri osobe nam treba 0,3 kg bukovače, oko 0,5 kg raznog povrća (šargarepe, kupusa, krastavca, paradajza, luka itd.) i 150 gr posnog mesa, bilo kojeg. Sve namirnice, sečene sitno kao i gljive, kratko se proprže na vrelom ulju oko dva minuta. Prilog su neizbežni pirinač i soja-sos, a od začina su dozvoljene sve egzotične varijante. Hladno belo vino se podrazumeva.

 

LISIČARKA

Cantharellus cibarius

Naučno ime ove gljive "cibarius" potiče iz latinskog jezika i znači "dobra za jelo". Ima izgled zvrka i oblik punog levka. Pored toga što je delikatesna, ona je i lekovita. Sadrži osam esencijalnih aminokiselina i vitamin A. 

U tradicionalnoj medicini Japana i Kine koristi se u lečenju noćnog slepila, upale očiju (oftalmije) i suve kože. Može sigurno povećati otpornost organizma prema infekcijama respiratornog trakta.

Istraživanja obavljena na miševima pokazala su da alkoholni rastvor spora može zaustaviti rast sarkoma 180.

Ako dobro poznajete ovu pečurku boje žumanceta jajeta, možete je sa zadovoljstvom brati i pripremati kao gulaš, sa povrćem, pre svega pirinčem, a takođe je možete i sušiti ili ostaviti u marinadu.

Svugde u svetu ova gljiva je na jelovnicima ekskluzivnih restorana i može se kupiti u prodavnicama u svežem ili suvom stanju.

ŽALFIJA (Salvia officinalis)

Žalfija

Žalfija je poznata usnatica koja se u narodu zove i kadulja,salfija,kaloper i dziger trava. Potiče iz Južne Evrope i kod nas se gaji u bašti. Visoka je od 30 do 70 cm. a ljubičasti cvetovi joj rastu iz pršljenova stabljike.Beličasti listovi obrasli sitnim gustim dlačicama imaju srebrnasti odsjaj i šire specifičnu oporu aromu. U bašti žalfiju treba gajiti na suncu i zaštititi od vetra.
Jedna druga vrsta, livadska žalfija (Salvia pratensis) raste na padinama,kivadama i pašnjacima. Od livadske žalfije upotrebljava se samo cvet uglavnom samo za ispiranje grla, ili za proizvodnju sirćeta...ono se dobija tako što se u prirodno sirće stavi puna šaka cvetova ....koja se utrljava u koži bolesnika koji dugo leži, jer prija i osvežava. Listovi se skupljaju u maju i junu pre cvetanje biljke. Pošto se etarska ulja ove biljke razvijaju na sunčanih i suvih dana listovi se skupljaju samo na suncu, najbolje u podne, te suše se u hladu.
Gajena, odnosno baštenska žalfija je mnogo lekovitija od livadske. Čaj od žalfije jača ceo organizam njime se štitimo od moždanog udara a njegovo dejstvo je veoma poviljno kod oduzetost. Uz lavandu, žalfija jedina pomaže kod noćnog znojenja. Isto tako sa velikom uspehom leči i obolenja kičme, grčeva,bolesti žlezda i drhtanje udova. Kada je reč o ovim bolestima tokom dana treba popiti dve šolje čaja i to u gutljajima. Čaj veoma pozitivno utiče i na bolesnu jetru, otklanja nadutost i sve tegobe u vezi sa radom jetre.Pročišćava krv od sluzi oslobađa disajne organe i želudac, podstiče apetit i leči poremećaj creva i proliv. Izgnječen list žalfije stavlja se na mesto ujeda insekta.
Za spoljnu upotrebu čaj od žalfije se koristi kod svih upala krajnika i grla,kod gnojnih žarišta zuba, upala ždrela i usne šupljine, takođe pomaže i kod krvarenja desni, klimavih zuba,paradentoze i plikova na desni. Upotrebljava se za ispiranje i grgotanje,ili se njime nakvasi vata koja se potom upotrebljava kao oblog.
Jednom godišnje osobe koje pate od nervne slabosti i žene koje imaju žensku bolest trebalo bi da primene sedeću kupku od žalfija.

                                     NAČINI UPOTREBE ŽALFIJE

ČAJ.....Jedna mala kašika prelije se sa četvrt litre ključale vode i ostavi malo da odstoji.
SIRĆE OD ŽALFIJE....Boca se do grlića napuni cvetovima livadske žalfije i prelije prirodnim sirćem. Bocu 14 dana osteviti na suncu ili grejnog tela.
SEDEĆA KUPKA......Dve pune pregršt listova stave se u hladnu vodu i ostevi se preko noći da odstoji.
Sledećeg dana sve se to ugreje do ključanja i stavi u pripremljenu vodu za kupanje.